Balalayka Case

БАЛАЛАЈКА

За балалјку се у Русији зна већ више од стотину година. У 18. и 19. веку она је била најраспрострањенији народни инструмент. За време празника уз њу се играло и певало. О њој су се стварале бајке. Балалајка је жичани инструмент, рођака гитаре, лауте и мандолине. Има дрвено тролугласто или полукружно тело и дугу дршку на којима су разапете три струне. На врату су причвршћене струне удаљене једна од друге тако да се, притискајући жице узмеђу њих, могу добити сви тонови скале. Те струне се називају прагови. Звук се добија трзалицом или такозваним окидањем, ударом кажипрста свих жица одједном.

Пре мало више од сто година на балалајку је обратио пажњу Василиј Васиљевич Андрејев, љубитељ музике и позоришта. Замислио је да једноставном народном „сељачком" инструменту удахне нови живот, да га уведе у концертне сале. Андрејев је пре свега решио да усаврши балалајку. Према његовим инструкцијама мајстори музике начинили су промене у њеној конструкцији и поред тога направили су не један инструмент већ целу породицу инструмената: мање и веће балалајке које су у зависности од величине добиле називе пиколо, прима, секунда, алт, бас и контрабас. Андрејев је свирао и наступао на солистичким концертима на новој, реконструисаној балалајци. У Санкт-Петербургу 1887. године он је организовао „Друштво љубитеља балалајке", које је после девет година прерасло у Великоруски оркестар. Балалајке различите величине постале су основни инструменти овог оркестра, слично симфонијском оркестру у коме основу чине жичани гудачки инструменти, од виолине до контрабаса. Оркестар и данас постоји. Данас се назива