Support for the Agriculture in South-Eastern Europe (bosnian)

PODRŠKA POLJOPRIVREDI ZEMALJA JUGOISTOČNE EVROPE

APSTRAKT

Evropa, drugi kontinent po svojoj "majušnosti" posle Australije, uskoro će

predstavljati svetsku velesilu. Da li je to stvaran cilj ili samo iluziona utopija kreativnog

skupa ljudi, svet ce imati priliku da vidi kroz desetak godina. Mnogi sa zadivljenošcu, a neki

sa strepnjom gledaju na razvoj Evrope kao države punog političkog i ekonomskog razvoja,

neko ko će možda napokon skloniti "gvozdenu zavesu" izmedu onih koji trenutno dele

politicku svest sveta - Sjedinjenih Američkih Država i carske nam republike Rusije.

Verovatno je da se presednici Barak Obama i Dimitrij Medvedev slažu samo u "misli

osuđivanja" o Kalergiu (Richard Nikolaus Eijiro Graf Coudenhove) koji je prvi pomenuo

stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država ili još uvek razmatraju koje su greške koje su uticale

na raspad Lige Naroda. Mnogi teoretičari, filozofi, ekonomisti pa i političari ne mogu da se

slože koja od ova dva slučaja je preteca stvaranja moderne države Evrope - Evropske unije.

Svejedno, cilj Evropske unije se ne može ostvariti bez cele Evrope, odnosno bez onih koji je sačinjavaju. Evropa nije postala "svetski imperator" zbog mnogih razloga, a najveći od njih

leži u njenom srcu, jugoistočnoj Evropi. Sa tim jugoistočnim delom Evropa se mnogo

pozabavila, bavi se i rado bi se otresla tog problema, ali bez njih politička misao ne može da

ima svoju svrhu. Zato je Evropa pružila ruku pomoći ne bi li pomogla i sebi i njima.

Uvod

Nakon istorijskog proširenja (2004-07) EU pečati novi pravac razvoja, ona je sada više inkluzivni nego enkluzivni klub. Prisutnost dilema kako EU u pogledu zaokruživnja geopolitičke priče vlastitog identiteta, tako i potencijalnih članica iz jugoistočne Evrope u pogledu prisustva sve su manje. Članstvo u Uniji postaje neka vrsta sinonima demokratije, vladavine prava i tržišne privrede, s obzirom da u socijalizmu niko ne vidi rešenje modernih problema.

Međutim, nakon 2007 u Uniji je prisutna doza opreza i evidentno slabija volja za daljim širenjem a koja je naročito potvrđena događajima vezanim za Nacrt ustava i Lisabonski ugovor. Unija ima poteškoća da apsorbuje nove članice mada nastoji da izbegne takvu sliku u javnosti. Unija teži da proguta i normalizuje ostatke izvan Evropske tvrđave, ulazak će međutim biti dosta teži i sporiji, jer su u pitanju zemlje zakasnele tranzicije, a Acquis postaje sve zahtevniji. Ako ove zemlje ne budu htele u Uniju iz pozitivnih razloga moraće iz negativnih, da ne bi ostale usamljene.

Zemlje Jugoistične Evrope, kada je reč o njihovom odnosu prema EU, mogu se podeliti u tri grupe članovi, kandidati i potencijalni kandidati. Grčka je članica od 1981, Bugarska i Rumunija od 2007, Hrvatska, Makedonija i Turska trenutno su kandidati za članstvo, dok su ostale zmelje potencijalni kandidati - Albanija, Bosna, Crna Gora i Srbija. Hrvatska bi trebalo da postane članica 2012, Makedonija u periodu od 2012-2015, ako ne dođe do dramatičnijih promena u toj zemlji. Sa Turskom su pregovori počeli 2005, ali bez izgleda da se pregovori okončaju. Zemlje potencijalni kandidati, uključujući i Makedoniju, trenutno su daleko od članstva, a za to postoje tri razloga:

1. Zemlje zapadnog Balkana bile su direktno ili indirektno pogođene ratnim sukobima što je ostavili političke, ekonomske i društvene posledice na ceo region.

2. Ograničenost uspeha pomoći UN, SAD i EU u vidu fondova u periodu 1996-2004, iako su obnovljeni mnogi privredni i stambeni objekti, spomenici, konsolidovane javne finansije, povećana stabilnost, kao i socijalni transferi, programi nisu mogli da obnove privredne veze, da pokrenu profitabilne poslove i privuku direktna strana ulaganja. Ovo sve zbog nedostatka privatno-vlasničke privrede, slabe vladavine prava i stepena korupcije.

3. U zemljama zapadnog Balkana postkomunističe reforme su spore što usporava pristup EU i razvoj tržišne ustrojenosti. Dodatni faktor je inertnost izazvana tradicijom primanja strane pomoći. To je dovelo do paradoksa da nerazvijenije zemlje Istočne Evrope uđu u Evropsku porodicu pre jugoslovenskih republika iako je Jugoslavija smatrana sigurnim članom pre raspada.

SPP je potpisan sa svim zemljama, osim sa Kosovom. Od 2007. skoro svi fondovi za pomoć kandidatima i zemljama koje još to nisu, ali su potpisale SPP, objedinjene su u okviru IPA (Instrument for Preaccassion Assistence) iliti oruđa za predpristupnu pomoć. Zemlje kandidati mogu da povleče sredstva po pet osnova, a zemlje koje to još nisu po dva osnova. Kohezivni i strukturni fondovi dostupni su isključivo kandidatima.

Fondovima za pomoć i pristupnim sporazumima Unija teži da natera zemlje Jugoistočne Evrope da poboljšaju međusobu saradnju, što je od esencijalne važnosti za sve privredne delatnosti.

Iako je Unija potvrdila da neće biti grupnog prijema ovako nešto je moguće očekivati kako zbog zaokruživanja geopolotičke priče, tako i zbog potencijalnih problema oko nesuglasica posmatranih zemalja. Da su Balkanske zemlje šampioni reformi onda možda i ne bi bilo najvažnije da li će ući u Evropsku uniju, ali one to nisu te je za njih ulazak najbolja opcija.

Slika 1. Karta Evropske Unije

Izvor : http://www.europe.hr i naknadno je doradena;

Zajednička poljoprivredna politika EU

Potpisivanjem Rimskog sporazuma od strane Francuske, Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga, 25. marta 1957 nastala je Evropska Ekonomska Zajednica. Članom 39 Rimskog sporazuma definisani